DADA VUJASINOVIC TRIBUTE PAGE -||- (http://www.DadaVujasinovic.com)

HEKLER I KOH

Jula 1811. godine Fridrih I od Virtemberga potpisao je osnivački akt kraljevske fabrike naoružanja u Oberndorfu. Fabrika je puštena u pogon naredne godine i zapošljavala je sto trideset i tri radnika. Sažetak istorije kompanije, dostupan na zvaničnom sajtu »heklera i koha«, pisan je, čini se, za ljude koji znaju šta hoće i čije je vreme dragoceno. Prelaz sa prvog na drugi pasus pokriva više od pola veka i transportuje nas iz 1811. u 1871. godinu, kada je, nakon određenih tehničkih inovacija, započela proizvodnja pešadijskog naoružanja sa oznakom M-71. Kompanija je potom promenila ime u »vafenfabrik Mauzer« i na izmaku devetnaestog veka uvela novi model, M-98.

Prvi i Drugi svetski rat izostavljeni su iz razloga koje nije teško zamisliti; stručnjaci za odnose sa javnošću pominju samo to da su 1945. godine fabriku onesposobile »francuske okupacione snage«. Trojica inžinjera, Edmund Hekler, Teodor Koh i Aleks Zajdel, uspeli su, međutim, da spasu deo postrojenja. Pet godina kasnije, »u istorijskom centru nemačke industrije oružja«, osnovali su kompaniju koja će »potpomoći obnovu i izgradnju nacije uništene ratom«.

Smeštena u prostorijama protivavionskog skloništa lokalne vatrogasne brigade, firma »hekler i koh« isprva se bavila proizvodnjom delova za šivaće mašine i bicikle, da bi potom proširila delatnost na merne instrumente i specijalizovane alatke za obradu metala. Kako vele autori ove komično kratke povesti, posvećenost kvalitetu i najvišim inžinjerskim standardima uskoro je dovela do razvoja prve jurišne puške »heklera i koha«, G-3, koju je 1959. godine kompanija počela da proizvodi za potrebe Bundesvera.

Do današnjeg dana, ako je verovati podacima navedenim na portalu firme, oko tri miliona primeraka modela G-3 prodato je armijama više od pedeset zemalja. O kvalitetu proizvoda svedoči i to što je kompaniju 1991. godine otkupila firma »britiš rojal ordnans«. Docnijim udruživanjem sa američkim »markonijem« (ogrankom moćnog »dženeral elektrika«) i drugim gigantima namenske proizvodnje, »hekler i koh« postaje deo konglomerata koji je pitanja nacionalnog ponosa nemačkih konstruktora učinio bespredmetnim.

Priča o poslovnom uspehu i međunarodnoj saradnji ima izvesnog šarma—u kratkoj povesti kompanije čitamo da se automati nalaze u službi »borbe za ljudska prava i socijalnu pravdu«—no istorijska realnost je po svoj prilici nešto složenija. Mauzerovi inžinjeri, neki od njih zaposleni u »hekleru i kohu«, drugi u Francuskoj i Španiji, svega nekoliko godina nakon završetka Drugog svetskog rata nastavili su rad na usavršavanju mehanizma jurišne automatske puške StG-45. Termin SturmGewehr, od kog potiče skraćenica StG, navodno je smislio Adolf Hitler, koji je do samog kraja smatrao da se osvajanje mora ogledati na polju jezika i nomenklature.

Nakon pobede saveznika i razaranja nemačke vojne industrije, Bundesver je koristio puške francuske kompanije »fabrik nasional« (FN FAL, pravljene u Belgiji). Pitanje razvoja ubojite tehnike i pokretanja proizvodnje za domaće tržište—iskusnog i visokostručnog kadra nije nedostajalo—bilo je za Nemačku ekonomski značajno ali politički vrlo osetljivo. Priča se da je 1957. godine, kada je delegacija Ministarstva odbrane zatražila licencu za proizvodnju pušaka FN FAL u Nemačkoj, direktor »fabrik nasionala« napravio doista neugodnu scenu i grubo izvređao ugledne goste. Kompromis je postignut sa holandskom firmom NWM: Nemačka može da proizvodi puške za svoju vojsku ukoliko holandskoj kompaniji obezbedi monopol na snabdevanje municijom. Posao je dobila fabrika »hekler i koh«. Jedna od tehničkih inovacija preuzeta je iz dizajna jurišnog automata StG-45, a novija i savršenija verzija dobila je oznaku G-3.

Tokom 1991. godine, u vreme kada je britanska kompanija otkupila nemačku, od hrvatskih snaga je na ratištu zaplenjena izvesna količina automata »hekler i koh«; pojedini službenici kompanije su oštro ukoreni zbog ovog propusta. Proleća iste godine, u luku Bar su uplovili brodovi koji su, kako je kasnije ustanovljeno, iz Libana prenosili sličan tovar: između ostalog, automatske puške »hekler i koh«, model G-3, sa odgovarajućom municijom. Istraživači su takođe utvrdili da su ovi automati osvanuli 1992. godine u okolini Zvornika, u rukama pripadnika Srpske dobrovoljačke garde, da bi potom došli u posed specijalnih jedinica policije, takozvanih »crvenih beretki«.

U neobjavljenom intervjuu koji je početkom jeseni 1993. godine dao novinarki Dadi Vujasinović (1964-1994), lider Srpske radikalne stranke požalio se da su njegovi borci dobijali nekvalitetno oružje, dok su jedinice pod kontrolom policije i Službe državne bezbednosti dobijale najsavremeniju tehniku. Teško je odoleti poređenju, ma kako užasavajućem, da iz njegovih reči provejava lik ozlojeđenog dečaka koji drugarima zavidi na boljim igračkama: »Dobili smo rashodovano oružje […]«. Njegovi dobrovoljci zadužili su, naime, trofejne automate »tompson« koji su status popkulturnog fenomena i nadimak »čikaška pisaća mašina« stekli u obračunima američkih gangstera, mada ih je ranije, 1914. godine, Nacionalna garda upotrebila u napadu na šatorsko naselje rudara koji su štrajkovali u Koloradu.

O poreklu naoružanja, lider radikala u cenzurisanom intervjuu kaže: »Sve tompsone upotrebljene u Borovu Selu dobili smo od policije, iz policijskih magacina […]. Posle su nas optuživali da smo ubijenim ustašama vadili oči, što nije tačno. Oči ispadaju od pogotka tompsonom.« Poznavaoci vatrenog oružja ovu tvrdnju opisuju kao preispoljnu glupost.

U eksplozivnoj smesi tada poverljivih informacija i besmislica, nakon više od deset godina naziru se, međutim, zanimljive i za to doba ne sasvim uobičajene tvrdnje. Pomenuta je, na primer, uloga »crvenih beretki« u napadu na Zvornik, pljačkanju Iloka (»koji se predao bez borbe«), unosnim poslovima dopremanja nafte, kao i mesto po imenu Đeletovci. O tim poslovima, Dada Vujasinović je u članku »Vukovar, godinu dana posle« navela svedočenje jednog slavonskog seljaka: »Narodu je pukao film, stalno ovde dolaze neke namrgođene vojske, s oštrim pogledom koji govori—ne diraj me, mnogo sam ljut, tovare, odvoze šta im treba, a niko nam za to ne polaže račune. Skoro su tu došle nekakve 'crvene beretke' […]«.

Možda poučena neprijatnim iskustvom u vezi sa ovim tekstom—o tome nemamo pouzdanih saznanja, iako postoje dokazi da je bila izložena pretnjama povodom drugih članaka—novinarka u razgovoru sa liderom radikala kaže: »Ovde upozorovam Šešelja da je za sve to odavno znao i ćutao, a onima koji su u tom kontekstu pominjali Đeletovce i 'crvene beretke' otvoreno je rečeno da će svoj dugačak jezik platiti glavom«. Iz daljeg teksta može se zaključiti da nije bila zadovoljna odgovorom, premda je sažeto iskazao doktrinu koja je i docnije imala moćne pobornike: »Nekad je trebalo sramotu sakriti radi nekog višeg interesa.«

Sredinom devedesetih, na suđenju izvesnom Vasi Pavićeviću pojavilo se više pripadnika beogradskog podzemlja koji su pred ulazak u sudnicu zamoljeni da odlože naoružanje. Tom prilikom uočen je veći broj pištolja marke »hekler i koh«, uredno registrovanih, iako je oružje tog kvaliteta dotad smatrano obeležjem pripadnika tajne policije i osvedočenih patriota.

Tehnički urednik specijalizovanog časopisa Najamnik, Piter Kokalis, bio je, čini se, u pravu kada je »hekler i koh« nazvao izborom nove generacije. U martu 2003. godine, premijer Srbije ubijen je automatom G-3; pretpostavlja se da potiče iz tovara koji je u luku Bar uplovio proleća 1991. Za organizaciju i neposredno izvršenje atentata, kao i za druga ubistva i pokušaje ubistva, optuženi su neki pripadnici »crvenih beretki«. Suđenja su u toku. O smrti Dade Vujasinović postoje različita mišljenja; nedavno je najavljena nova istraga.

Reklamni slogan kompanije »hekler i koh« glasio je: U SVETU KOMPROMISA, NEKIMA NIJE DO TOGA. Kasnije je pojednostavljen: NEMA KOMPROMISA.

©Vladimir Tasić, april 2007.

OPERA

Prolog

[Glas naratorke] Daleka i nepoznata zemlja. Neki je zovu Ilirija, neki Ruritanija; drugi, Jugoslavija. Ime nije važno. Važna je istorija: sled ratova i prevrata, začarani krug gubitka i osvete u kojem se tek ponekad sreće razdoblje zatišja. Ono je samo privid. No kada se zatišje okonča, stvarnost ima kvalitet privida. Ljupka laž nalik bezazlenoj igri umetnosti, nalik skupocenoj operi koja svaku smrt, svaku tragediju, prikriva predstavom tragedije i smrti. Mrtvi ne postoje. Postoje samo aveti predstavljene teatralnim gestovima, složenom orkestracijom, vokalnim majstorijama, scenografijom, svetlosnim efektima, kostimima, šminkom. Vremeplov podešavamo na početak novog ciklusa rata; baždarimo ga na maglovite godine kada se jedna iluzija kida i nabira da bi bila prekrojena u drugu, ostavljajući proreze kroz koje se tu i tamo, onima koji se usude da pogledaju kroz njih, ukazuju slike stvarnog.

Čin I

Scena 1. Sedište Operativne grupe za psihološka i propagandna dejstva, »Opera«, osnovane pri Upravi bezbednosti ratnog vazduhoplovstva. Kancelarija je opremljena računarima, telefonima, televizijskim aparatima, radio prijemnicima, video rekorderima, pisaćim mašinama. Muškarci u civilnoj odeći kreću se prostorijom. Pepeljare. Šoljice kafe. Izmaglica duvanskog dima. Novine i magazini. Na zidu, plakat avionske komanije Opera-Orijenti, sa fotografijom vojnog transportera čiji se trup presijava na besprekorno plavnom nebu. Slogan: LETIMO ZA BIHAĆ I UDBINU. Atmosfera je radna i vedra. Uvodna arija (veselo, opera buffa): »Tuđman, Špegelj—ha, ha, ha!«

Scena 2. Bubnjevi najavljuju dramatičan obrt. Vojna policija, uz vrtoglavu partituru gudačke sekcije, upada u sedište Opere i privodi sve prisutne. Tenor koga ne vidimo objašnjava da su hrvatski špijuni. Potera za ostalim članovima grupe. Hapšenje pukovnika R (bas). Arija »Optužen sam za izdaju i terorizam«. Nakon svega nekoliko taktova, pukovniku R stavljaju crnu vreću na glavu i vezuju mu ruke. Ne pruža otpor dok ga guraju u neoznačeno vozilo.

Scena 3. Zatvorska ćelija u uglu pozornice. Prostorija izgleda kao podrum poslovne zgrade: puna je rashodovanog kancelarijskog nameštaja. Radi se o »privatnom zatvoru«. Članovi grupe Opera podvrgnuti su ispitivanju kojim rukovodi penzionisani zastavnik. Vidimo ga kako vreću srednje veličine puni narandžama. Svetla se gase. Čujemo jauke. Reflektor osvetljava suprotni ugao bine, gde vidimo novinara (bas). Iz arije »Uzaludni zapisi, deset godina kasnije« saznajemo da je pukovnik R mučen i onesvešćivan četiri puta tokom petodnevnog ispitivanja; da mu je zaplenjena imovina i oduzeta ušteđevina; da mu je obećano pomilovanje ukoliko potpiše određene izjave; kao i da je nakon obrade oslobođen kako bi trezveno razmislio o ponudi.

Scena 4. Ponovno hapšenje pukovnika R. Načelnik vojne Uprave bezbednosti, general V (bariton), po povratku iz Hrvatske, gde je bezuspešno pregovarao o prestanku oružanih sukoba, saznaje šta se dogodilo sa grupom Opera i interveniše. General V obaveštava tužioca da su pripadnici Opere saradnici vojnih organa, angažovani na propagandnopsihološkim dejstvima, o čemu postoji uredna evidencija. Prekida ga mešovita grupa novinara koji u kantati »Odlazi, Sotono« objašnjavaju da je takozvani pukovnik R u stvari: član masonske lože Opus-orijenti; osnivač notornog društva darkera i samoubica »Crna ruža« u Zagrebu; muzičar aktivan u alternativnim bendovima osamdesetih, možda čak basista u jednoj od ranih postava grupe Lajbah; vrstan znalac satanističkih rituala ovlašćen da vodi crne mise u tradiciji Antona La Veja; jedan od organizatora i neposrednih izvršilaca miniranja zgrade Jevrejske opštine i jevrejskog groblja u Zagrebu; agent izraelske obaveštajne službe; hrvatski špijun. Hapšenje generala V.

[Pauza]

Čin II

Scena 1. Pukovnik B (u penziji, bariton) aktiviran je i unapređen u general-majora. Postavljen je na mesto načelnika Uprave bezbednosti JNA. Dok mu krojačica prišiva činove, B peva »Sve ću da ih pohapsim«. Odnekud se čuje bariton generala V: »Pouzdano znam da iza B-a stoji vrh Službe državne bezbednosti Srbije«. General B poteže pištolj, okreće se, ali ne vidi nikog sumnjivog. Isteruje krojačicu i vraća pištoj u futrolu. Futrola je ulaštena i zrači gotovo mističnim sjajem. Na scenu izlazi komandant ratnog vazduhoplovstva, general S, i sa generalom B započinje duet »Nas je postavila neka nova vlast«. Prekida ih veliki ekran koji se spušta na binu. Na ekranu je prikazana spektakularna eksplozija aerodromskog kompleksa Željave u okolini Bihaća. Eksplozija se dogodila neposredno pre nego što je skupoceni objekat trebalo da preuzme paravojna formacija pod kontrolom izvesnog M. Generali B i S uzvikuju »Izdaja! Veleizdaja!« i (praćeni zloslutnom melodijom) planiraju da se osvete Generalu V. Kroz dim naziremo početak sukoba u okolini Bihaća.

Scena 2. Redakcija magazina Duga. Glavni urednik (tenor) očajava. U ariji »Počeli su prinudni odmori« doznajemo da je izdavačka kuća u teškoj situaciji. General B ulazi u redakciju i uredniku postavlja ultimatum. Ukoliko ne objavi određene tekstove, izdavaču će biti uskraćen unosan posao štampanja lista Vojska, čiji se tiraž procenjuje na sto hiljada primeraka. Urednik plače, ali ga general B grubo prekida: »Nemoj tu da cmizdriš kao neka pička.« Na scenu izlazi hor novinara. Uz koračnicu »Labrador, Labrador«, hor izveštava o novoj špijunskoj aferi i poziva na strogo kažnjavanje svih izdajnika, posebno generala V.

Scena 3. Članovi grupe Opera su oslobođeni optužbi. Iz sudnice izlaze sa povezima preko usta. Odlaze u različitim pravcima. Kolona od tridesetak penzionisanih generala ulazi sa leve strane i izlazi na desnoj. Agenti u civilu im pokazuju put. Generali B i S se izdvajaju i pokušavaju da ostanu na sceni: na dogovoreni znak, obojica zaostaju za kolonom, praveći se da vezuju pertle. Agenti u civilu ih otkrivaju i upućuju im neotesane komentare. Generali pružaju otpor dok ih odvode. Pozornica je prazna. Orkestar varira melodiju ranije solo deonice generala B (»Sve ću da ih pohapsim«).

Scena 4. Beogradska kafana. Lider Srpske radikalne stranke (tenor) razgovara sa novinarkom D (mecosopran). U složenom oratorijumu, tenor tvrdi da je od generala B dobijao poverljive informacije »tek kada je ovaj pukao«, a pre toga »samo jednom, uz odobrenje predsednika SRJ«, kada je tenor upozoren da se priprema njegova likvidacija. Na pitanje o svojim odnosima sa generalom S—koga je novinarka nešto ranije intervjuisala i objavila neautorizovani snimak razgovora, čime je na sebe navukla gnev moćnih zaštitnika generala S—tenor prelazi u neočekivano nežnu, gotovo dirljivu melodiju: »Nemojte da postavljate pitanja na koja nisam spreman da odgovorim. On je bio izuzetno častan i sposoban general. Zato ga je Milošević penzionisao. A trebalo je da bude načelnik generalštaba.« Pukovnik R se pomalja na drugom kraju pozornice, ali ga odmah odvode maskirani ljudi.

[Pauza]

Čin III

Scena 1. Lider radikala (tenor) izlazi na scenu predstavlja se kao svetac. Hor političara na vlasti naziva ga ratnim zločincem. Tenor uzvraća dramatičnom kantatom »Životinjsko carstvo« u kojoj pominje opasne kvadripede, grabljivice i neugodne insekte koji su poslužili kao maskote različitih paravojnih formacija: vukovi, orlovi, tigrovi, panteri, mravi, ose, škorpioni. Političare na vlasti optužuje da su oni zločinci i mafijaši, i dodaje da on to nije i ne može da bude. Mešoviti hor prosjaka pozdravlja ga kao novog mesiju. Novinarka D (mecosopran) ulazi u kratak vokalni duel sa njima, pevajući »Ako je sve znao, zašto je do sada ćutao?« Pozornicu nadleće avion iz kog grupa oficira Ratnog vazduhoplovstva preti novinarki.

Scena 2. Redakcija Duge. Glavni urednik (tenor) odbija da objavi izveštaj novinarke D (mecosopran) o prethodnoj sceni. Ona mu odgovara arijom »Gospodine, Vi ste beskičmenjak i mekušac« i izlazi. Kraj vrata je presreće Crni vitez (tenor), obraća joj se zloslutnom arijom »Vidimo se u Samari« i nestaje u tami. Novinarka odlazi u suzama. Glavni urednik se krsti i u kratkom oratorijumu podseća na legendu o čoveku koji je pokušao da izigra Smrt rekavši joj da će sutradan biti u Samarkandu, ali je sutradan otputovao u Samaru; međutim, u Samari nailazi na Smrt, koja mu veli da joj je uštedeo put do Samarkanda. U redakciji se pojavljuje oficir vojne bezbednosti i ispituje glavnog urednika o ranijim tekstovima. Urednik ne otkriva izvor informacija (general B) I optužuje pojedine novinare. Oficir odlazi. Urednik je odahnuo, otvara ormarić sa pićem. U tom trenutku upadaju službenici Državne bezbednosti. Jedan od njih (onaj koji nema brkove) kaže: »General B je provaljen.« Zatim naređuje uredniku da se gubi. Lament urednika nad sopstvenom sudbinom (varijacija na »Boemsku rapsodiju«).

Scena 3. U beogradskoj kafani, novinari razgovaraju o smrti koleginice D. Kvartet »Crni vitez došao je tad po nju«. Nepoznati čovek im u prolazu pripreti kažiprstom. Odmah menjaju temu i šale se na račun iznenadnih vesti o pukovniku R. Arija »Postao je dostupan hrvatskome sudstvu«. Spikerka (sopran) čita zagrebačku optužnicu, koja je vrlo slična beogradskoj.

Scena 4. General B (bariton) optužen je za zloupotrebu službenog položaja i maše pismima žalbe. Pretećim tonom obznanjuje spremnost da se pred Međunarodnim tribunalom u Hagu pojavi kao svedok. Arija »Reći ću im sve što znam«. Lider radikalne stranke (tenor) pridružuje mu se u kanonu »Otići ću kao svedok—razloga drugih nema«.

Epilog

Pozornica je zamračena i podeljena. Osvetljen je samo duh novinarke koji se kreće od prvog ka trećem delu i osvetljava ih jedan po jedan.

(1) [Triangl. Svetla.] Kancelarija savetnika za bezbednost premijera Crne Gore. Vidimo veliku kožnu fotelju. Fotelja je okrenuta prema zidu, vidimo samo naslon. Na zidu je poster Klaudije Šifer u narodnoj nošnji. Na radnom stolu, velika kristalna kugla. Fotelja se okreće prema publici. General B dodiruje kuglu koja pri dodiru zasvetli. Zatim povlači ruku, pali cigaretu i zagonetno se osmehuje. [Zavesa.]

(2) [Triangl. Svetla.] Suparnik generala B, general V, svedoči pred Međunarodnim tribunalom u Hagu. Kada izgovori reči »general S«, na ovaj deo pozornice se uz grmljavanu spušta zavesa sa natpisom: ZATVORENA SEDNICA. [Zavesa, sa natpisom »Zatvorena sednica«.]

(3) [Triangl. Svetla.] Beogradska kafana. Novinari (tenor i bariton) razgovaraju o prošlosti i pominju pukovnika R. Tenor smatra da su optužbe bile neosnovane jer ni u Hrvatskoj nije osuđen za dela koja su mu pripisivana. Bariton tvrdi da je dvostruka oslobađajuća presuda, u Zagrebu i Beogradu, nepobitan dokaz R-ovih okultnih moći. Muzička prepirka. Konobar donosi račun. Novinarski duet (jedan drugom, stil opera buffa): »Plati, nije mi ni do čega«. Odlaze. Konobar seda za sto, pokriva lice šakama. Duh novinarke D seda do njega. [Zavesa.]

[Glas naratorke] Daleka i nepoznata zemlja. Neki je zovu Ilirija, neki Ruritanija; drugi, Jugoslavija. Ime nije važno. Ljupka laž nalik bezazlenoj igri umetnosti, nalik skupocenoj operi koja smrt i tragediju prikriva predstavom tragedije i smrti. Na pozornici uvek ostaju samo prikaze i senke. Senke koje pamte samo druge senke.

©Vladimir Tasić, april 2007.

This Website www.DadaVujasinovic.com is dedicated to Dada Vujasinovic, a murdered journalist.
Internet prezentacija www.DadaVujasinovic.com je posvećena ubijenoj novinarki Dadi Vujasinović.
"Dead Journalists Society": Dada Vujasinovic, Slavko Curuvija, Milan Pantic, Dusko Jovanovic. Rest in peace!
"Društvo mrtvih novinara" : Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić, Duško Jovanović. Počivajte u miru!

Početak Biografija Mediji Dada piše.. Knjiga Kontakt