Odlomak iz knjige "Svedočenja"

 

..U vododerini podno Psunja stoji zaglavljena traktorska kolona. Jedan momak po jezivoj hladnoći, bos do kolena, strpljivo izvlači jedan po jedan traktor. Ali kako koji novi naiđe potok biva dublji. Promrzla kolona, ipak, promiče. Prvo idu oni iz Batinjana, Bastaja i Dobre Kuće. Čak i nađu snage da se obraduju kad uspeju da se iščupaju iz vode. Za nama, za prelaz na suprotnu stranu čeka jedan vojni kamion. Vojnik urla da se sklonimo i ne smetamo jer se njemu strašno žuri. Onda se stušti u potok, još većom brzinom iz njega izleti po zaglibljenim traktorima i prikolicama baci nešto ledene vode i blata sa točkova pa ga nestane uzbrdo. Pitam se je li bio neki problem da se na potok postavi sasvim mali pontonski most da ovaj narod, ako već mora da beži, ove noći može bar koji kilometar dalje.

Odlomak iz poglavlja "Pisma" 25. XI 1992.

 

..Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze... Ali, eho tog rata, za koje nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš ("Srbija nije u ratu"), čujemo sve bliže. Nad Beogradom svakodnevno lete helikopteri i svi znamo da im je destinacija VMA, da neko u tom trenutku možda ispušta dušu kao žrtva bezumlja, ili da će, ako bude imao sreće, sutra sa Banjice krenuti sa štakama u svet. I da sve češće gledamo uživo Lazinu priču o tome "kao će sve to narod pozlatiti".

Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo - e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju.

I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš - kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš da si kao potpuno zdrav - dogodiće ti se da izdahneš u mukama.

Ja sam išla da vidim kako taj rat izgleda uživo i prvo sam mislila da su to obične čarke, kaubojština, u kojoj će glavni akteri, kad se snimanje završi otresti prašinu sa sebe i ustati, jer to je ubijanje samo filmsko. I verovala sam da će se dogoditi čudo, da će neko odjednom reći - dosta je bilo, samo smo se šalili. Ali to šala bila nije. Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam - nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da onda više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu.

Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.

 

Knjiga se može naći u:

● knjižari "Plato" u Beogradu

T.D. PLATO d.o.o. ● Vojvode Stepe 564, 11000 Beograd, Srbija
tel. 011/303-4808 ● fax 011/181-525 ● www.plato.co.yu

 

● knjižari "Serbica" u Torontu

SERBICA BOOKS ● 2465 Dundas Street West, Toronto, ON,  M6P 1X3, Canada
tel. 416.539.0476 ● fax 416.539.0540 ● toll-free 1-866-SERBICA ● www.serbica.com

This Website www.DadaVujasinovic.com is dedicated to Dada Vujasinovic, a murdered journalist.
Internet prezentacija www.DadaVujasinovic.com je posvećena ubijenoj novinarki Dadi Vujasinović.
"Dead Journalists Society": Dada Vujasinovic, Slavko Curuvija, Milan Pantic, Dusko Jovanovic. Rest in peace!
"Drustvo mrtvih novinara" : Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić, Duško Jovanović. Počivajte u miru!

Početak   Biografija   Mediji   Dada piše..      I još nešto..   Kontakt

Copyright © A. Vujasinović, 2004